U danaašnjem čalnku vam donosimo jednu jako zanimljivu ii tužnu pričuo maldiću iz Tuzle Amiru kojeg je majka ostavila odmah po rođenju,a oca takođe ne pozaje.U nastavku teksta pročitajete kako je izgledao njegov život pun tuge borbe hrabrosti.
- Kada majka ode, a nemaš ni ime u njenim pričama, ostaješ samo ti i tišina. Takav je bio početak života Amira Šečića, mladića iz Tuzle koji nije znao kako izgleda sigurnost majčinog zagrljaja. Nije imao priliku da čuje uspavanku, da se nasloni na očinsku ruku – jer ga je majka ostavila još trećeg dana po rođenju, a oca, Ibrahima, nikada nije ni upoznao. Njegov dom bili su zidovi doma za nezbrinutu decu – hladni, ali iskreni u svojoj tišini.
Iz te tame bez odgovora, Amir je tražio smisao, ne krivce. U svetu bez oslonca, postao je svoj sopstveni stub. Umesto da traži sažaljenje, uzima papir i olovku i piše. Njegova knjiga nije plod ogorčenosti, već vapaj onih koji nemaju kome da govore, a moraju da progovore. Iskreno, bez optuživanja, on beleži detinjstvo koje nikada nije bilo detinjstvo, i život koji je morao da uči na najteži način – sam.
- Kako prenosi Stil Kurir, Amir nije ni pokušavao da glamurizuje svoju prošlost. Njegova ispovest je bolna, ogoljena, ali istovremeno snažna, jer dolazi iz duše koja je preživela – ne zbog tuđe pomoći, već uprkos njenom izostanku. Odrastao je u domu do petnaeste godine, okružen decom slične sudbine, ali bez odgovora na ključno pitanje koje ga je pratilo poput senke: Zašto me je ostavila?
Taj bolni trenutak kulminirao je kada je, sa 18 godina, skupio snagu i stao pred vrata svoje majke. Hteo je samo jedno – da zna da zna. Da zna da joj je sin, da pamti datum njegovog rođenja. Ali umesto zagrljaja, dočekala ga je ravnodušnost. Rekla mu je da je to za nju običan dan. I tada je Amir odlučio – više nikada neće doći. Bila je to tačka. I oslobođenje.
- Uprkos svemu, odlučio je da se ne sveti ogorčenošću, već na svoj način. Njegova osveta bila je plemenita – papir i reči. U knjizi koju je napisao pretočio je svu tišinu, sva razočaranja, ali i svu snagu koju je prikupio hodajući sam. U njoj nije tražio oproštaj, niti ga je nudio. Samo je želeo da kaže istinu – onu koju niko drugi nije hteo da izgovori.
Kada je sa 17 godina otišao u Nemačku, suočio se s potpuno novim izazovima – bez sigurnosti, bez ikoga svog, ali i bez želje da se preda. Radio je, preživljavao, padao i ustajao, učeći svakim danom da ono što ga nije ubilo – ojačava. Pišući, očistio je sebe. Svaka stranica njegove knjige bila je korak dalje od bola, a bliže slobodi.
- Kako navodi autorka teksta, Lana Vidović, Amir ne piše da bi bio heroj. On piše da bi bio glas svih onih koji nikada nisu dočekali da ih neko pita kako su. I upravo zato njegove reči imaju težinu. Jer nisu naučene, nisu konstruisane – one su žive, istinite i ne zaboravljaju. Knjiga nije samo njegova priča – to je ogoljena istina svih napuštenih, ignorisanih, zanemarenih.
Najbolnija saznanja Amir je nosio u tišini, ali je na kraju odlučio da istupi – ne s ljutnjom, već s istinom. Poruka njegove priče nije optužba, već poziv na poštovanje, na zahvalnost, na razumevanje. Njegove reči možda neće promeniti svet, ali mogu promeniti pogled jednog deteta koje danas oseća isto ono što je on osećao nekada – da nije dovoljno, da nije voljeno, da nije ničije.
- Amir Šečić nije samo pisac svog života – on je simbol snage tišine, čovek koji je bez ičijeg “volim te” naučio da voli život, i da mu pruži šansu, čak i kad mu on to nije uzvraćao. Njegova priča ostaje da svedoči – ne o majci koja nije ostala, već o sinu koji je iz ničega stvorio sve.
