Vest o smrti Gabi Novak, umetnice koja je u svojoj devedesetoj godini otišla sa ovog sveta, ostavila je region u tišini i sećanju. Njena smrt nije doživljena samo kao odlazak pevačice, već kao kraj jednog doba u kojem su emocije i muzika bile neraskidivo povezane.
- Oni koji su je voleli i slušali, znaju da Gabi nije bila samo interpretatorka stihova – ona je bila glas koji je pretvarao osećanja u melodiju i davao ljudima snagu da se u njima prepoznaju. Njeno ime ostaće zauvek sinonim za eleganciju, toplinu i umetničku istinu.
Od detinjstva pa do poslednjih dana, muzika je bila nit koja je vodila njen život. U domu gde je odrastala, negovala se ljubav prema umetnosti, a mala Gabi je već tada pokazivala izuzetnu muzikalnost. Njeni rani nastupi možda nisu nagoveštavali razmere uspeha, ali su imali onu iskru koja se ne da naučiti. Sudbonosni trenutak došao je kada je upoznala Bojana Adamiča i njegov orkestar. Taj susret otvorio joj je vrata muzičke scene i trasirao put kojim će kročiti više od pola veka. Njena interpretacija bila je potpuno nova – neposredna i emotivna, a publika je odmah prepoznala tu autentičnost.
- Godine koje su dolazile donele su pesme koje su postale deo kolektivnog sećanja. Kada bi zapevala „Pamtim samo sretne dane“, činilo se da govori umesto svih koji su voleli, tugovali ili sanjali. Njene balade nisu bile samo muzička dela, već životne priče utkane u melodiju. Publika je često govorila da kod nje nema glume, da ono što peva dolazi iz srca. Zato su koncerti Gabi Novak bili više od događaja – bili su susreti emocija, trenutci u kojima su se spajale generacije.
Poseban trenutak njene karijere bio je susret sa Louisom Armstrongom 1985. godine. Nastup s njim bio je dokaz da umetnost ne poznaje granice, da se svet može povezati kroz muziku. Ipak, uprkos ponudama za karijeru u inostranstvu, Gabi je ostala verna svojoj publici ovde. Smatrala je da je njen zadatak da peva onima među kojima je odrasla, i ta odluka pokazivala je njenu skromnost i doslednost. Njena umetnost nikada nije bila vođena slavom, već istinskom ljubavlju prema muzici.
- Privatno, Gabi je živela život isprepletan s umetnošću. Ljubav sa Arsenom Dedićem postala je legenda sama po sebi. Njihova povezanost, u životu i na sceni, bila je simbol jednog vremena i neiscrpna inspiracija. Njihov sin, pijanista Matija Dedić, nastavio je muzičku tradiciju i na taj način sačuvao umetničko nasleđe svojih roditelja. Smrt Arsena ostavila je dubok trag na Gabi, ali čak i tada ostala je dostojanstvena, pretvarajući svaku izvedbu u uspomenu i posvetu.
Do poslednjih dana njen život bio je vezan za muziku. I u poznim godinama nastupala je sa istom iskrenošću i snagom kao na početku karijere. Ljudi iz njenog okruženja opisuju je kao osobu bez taštine, plemenitu i jednostavnu, nekoga ko nikada nije tražio aplauz, ali ga je uvek zasluživao. Čak i kada se povukla u zagrebački dom za rehabilitaciju, zračila je vedrinom i dostojanstvom, sa željom da nikome ne bude teret.
Reakcije na njenu smrt stižu sa svih strana. Kolege iz sveta muzike, poput Olivera Dragojevića i Rade Šerbedžije u ranijim godinama su uvek isticali da je Gabi „glas koji traje“ i da je „žena koja u pesmi nosi toplinu doma“. Ovih dana mnogi umetnici iz regiona ističu da je njena odluka da ostane verna sopstvenom stilu i publici dokaz da je prava umetnost večna. Novinari „Jutarnjeg lista“ prenose reči Matije Dedića, koji je izjavio da je njegova majka „uvek bila svetlost i da je sada otišla mirno, okružena muzikom i uspomenama“.
- Slično piše i portal RTS-a, podsećajući da je Gabi svojim glasom i pojavom oblikovala čitave epohe jugoslovenske muzike, te da su je kritičari s pravom nazivali „damom šansone“. Naglašavaju da je njeno nasleđe neizbrisivo, jer pesme poput „Hrabri ljudi“ i „Nada“ ostaju deo kulturnog identiteta regiona.
I u izjavama kolega sa scene, koje prenosi Index.hr, oseća se duboka tuga, ali i zahvalnost. Njene kolege i prijatelji naglašavaju da je Gabi bila „simbol iskrene umetnosti“ i da će „njeno ime zauvek biti vezano uz toplinu i emociju“. Neki su istakli da je retkost pronaći umetnika koji decenijama ostaje dosledan sebi i u isto vreme svima drag.
- Odlazak Gabi Novak ostavlja prazninu, ali i ogromno nasleđe. Njene pesme nastaviće da žive u sećanjima, na pločama, u radijskim etrima i u srcima ljudi. Ono što je ostavila nije samo muzika, već i osećaj da umetnost može biti iskrena, nežna i istovremeno snažna. Njena priča je podsetnik da prava umetnost ne umire – ona nastavlja da traje kroz sećanja, note i emocije koje budi.
