U današnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču o jednom paru koji se nakon dvije decenije razveo.A u nastavku teksta pročitajte šta se zapravo dogodilo u životu ove žene.
- Nakon gotovo dve decenije zajedničkog života brak Dubravke i Jove se završio tiho. Nije bilo glasnih svađa ni sudskog razvlačenja, ni podela prijatelja na “njene” i “njegove”. Sve je izgledalo kao civilizovan i sporazuman razlaz. Međutim, iza zidova njihove porodične kuće, istina je bila složenija.
Dubravka nije otišla iz kuće zato što je želela da ostane – jednostavno nije imala gde da ode. Iako je kuća formalno bila Jovina – nasledstvo na njegovom imenu, kredit podignut na oboje, ali nikada uknjižen – bila je i njen dom. Tu su deca dolazila, tu je bio njen posao u blizini, tu su prošle godine i godine života. Odlazak bi značio gubitak svega poznatog.
- Nekoliko nedelja nakon razvoda, Jovo je doveo novu partnerku. Bez prethodne najave, bez objašnjenja – Tanja, znatno mlađa žena, jednostavno se pojavila sa koferima. Taj trenutak označio je prekretnicu. Do tada su bivši supružnici komunicirali hladno, ali pristojno. Tada, prvi put, Dubravka je pukla. Bes koji se godinama taložio iza njenog mirnog izraza izbio je u punoj snazi.
Rekla je jasno, ne podižući glas, ali sa neskrivenim prezirom:
– Ako misliš da ćeš ovu kuću pretvoriti u dom za svoje ljubavnice, dok ja živim kao podstanar u sopstvenom životu – varaš se.
Jovo je ostao miran, što ju je dodatno izbacilo iz takta. Njegov odgovor bio je kratak:
– Ovo je moj dom. A ti si slobodna žena. Možeš otići kad hoćeš.
- Od tada, napetost je postala svakodnevica. Svađe su bile povremene, ali su njihovi glasovi doprli do komšijskih dvorišta. Dubravka je zamerala što Tanja koristi njen pribor, što je zauzela sobu njihove ćerke, što se ponaša kao da je oduvek tu. Nije bilo ljubomore, već osećaj nepravde i izopštenosti.
Tanja se trudila da ne ulazi u sukobe. Bila je ljubazna, gotovo previše. I ta njena tišina, ta nenametljiva bliskost s kućom, doživljavana je kao provokacija. Kad je jednom oprala Dubravkin veš zajedno sa svojim, reakcija je bila burna.
– Nemoj da mi diraš stvari! Nisam ti sestra, nisam ti cimerka, nisam ti ništa!
Međutim, istina koju malo ko u Subotici znao, bila je dublja. Tanja nije došla iz hira. Nije tražila udobnost, već spas. Bolovala je od karcinoma limfnih čvorova, ostavljena bez podrške i sredstava. Jovo je, saznavši njenu priču, osećao dužnost da pomogne, makar time što će joj dati krov nad glavom.
- Kad je Dubravka to shvatila, nije odmah popustila. Ljubav prema Jovanu je izbledela, ali rana je ostala. Ipak, s vremenom se povukla iz sukoba. Počela je da kuva i za Tanju. Ponekad je išla s njom na terapije. Nisu se sprijateljile, ali su uspele da koegzistiraju. Dve žene, povezane jednim muškarcem i jednom kućom, deleći bol, ali ne i osećanja.
Tanja je preminula nakon dve godine. Njena borba bila je duga, iscrpljujuća. Kada je umrla, Jovo je prvi put otvoreno govorio o krivici. Nije žalio zbog razvoda, ni zbog svojih izbora, već zbog toga što nikome nije uspeo da bude ono što je trebalo – ni dobar muž, ni veran partner, ni stabilna figura.
- Dubravka je ostala. Nisu se pomirili, ali više nije bilo ni mržnje. Živeli su pod istim krovom, kao senke prošlog života. Komšiluk ih više nije ogovarao. Oni koji znaju celu priču – ćutali su. Jovo i Dubravka sedeli bi ponekad na suprotnim krajevima dvorišta, pili kafu u tišini, bez pogleda, bez reči. I to im je bilo dovoljno.
Jer posle svega, kad se reči istroše, a osećanja utišaju, ostane samo tišina kao zajednički jezik. I tišina, kad se deli, zna da bude najdublji oblik ljudske bliskosti.
