U današjem članku vam donosimo jednu bolnu i tešku ispovjest žene koja je njegovala muža dok je bio bolestan , a nakon toliko godina privrženosti i pažnje je uslidio šok i istina od kojeg je kko ona navodi dio nje umro. Koja je istina i šta se dogodilo saznajte u nastavku ovog teksta.
- Kažu da je žena sposobna da izdrži mnogo — i bol, i glad, i tugu, i nepravdu. Može da ostane budna cele noći, da ćuti kad najviše boli i da daje bez pitanja. Ali ono što najdublje ostavlja trag nisu rane od posla ni od života, već one koje naprave oni kojima je dala sve. Ljubica iz Jagodine je upravo jedna od takvih žena — tiha, postojana, neumorna. Jedna od onih koje ćute dok rade, koje ne pitaju za uzvrat, koje sve nose na sebi, a da se nikad ne požale.
Ljubica ima 58 godina. Celi život je posvetila porodici, kući, zemlji, mužu. Nije se žalila kada su dani prolazili u radu, niti kada su godine donosile samo nove obaveze. Kada se njen suprug Rade razboleo, nije ni trenutka razmišljala da ga napusti. Moždani udar ga je prikovao za krevet, oduzeo mu pokretljivost i sposobnost govora. Ljubica je preuzela sve – postala mu je i žena i bolničarka, i negovateljica i prijatelj. Bila je tu da ga presvuče, da ga nahrani, da ga umiri kad plače. I to je radila iz uverenja, iz ljubavi i poštovanja prema zavetu koji je sebi dala – da ostane uz njega, u dobru i u zlu.
- Ali život je znao kako da je iznenadi – ne boli fizički, već u srce. Jednog dana, dok je kući donosila lekove neka žena iz apoteke, zastala je malo duže. Pogledala je Ljubicu i izgovorila rečenicu koja joj nije dala mira: „Znam vas. Vi ste dobra žena. Rade je imao sreće s vama. A i ja sam ga znala… nekad.“
U toj rečenici bilo je previše nedorečenog. U pogledu te žene – previše tišine. Ljubica je nastavila kao da ništa nije čula, ali njen mir je već bio poljuljan. Nekoliko dana kasnije, dok je išla po namirnice, čula je razgovor dvoje ljudi ispred radnje. Pričali su o Radu, kako je godinama imao drugu ženu. I to u vreme dok je Ljubica radila dvije smene dnevno, dok se odricala svega da bi kupila lekove, vodila decu u školu, štedela gde je mogla i jela ono najskromnije da bi on imao više.
- Tada je odlučila da proveri ono što joj srce već nagoveštava. Pozvala je njegovog bivšeg kolegu — čoveka koji je uvek bio poznat po istini. I odgovor koji je dobila nije je iznenadio koliko je zaboleo. Da, Rade je imao drugu ženu. I nije krio. Čak je planirao da ode, ali nikada nije imao snage. Jer, kako je rekao kolegi: „Kako da ostavim ženu koja mi je sve dala, a nikad ništa nije tražila nazad?“
Ta rečenica je Ljubici sve rekla. Ne boli je prevara koliko boli saznanje da je bila iskrena, a zauzvrat je dobila laž. Gledala ga je kako leži, bespomoćan, nemoćan, ovisan o njenim rukama. Znala je da može da ode, da bi mnogi rekli da ima pravo na to. Ali nije otišla. Jer ona nije on. Jer u njenom vaspitanju i srcu stoji redosled koji ne zna za inat – prvo čovek, pa onda sve drugo.
- Ipak, nešto se promenilo. Ljubav koju je godinama nosila u sebi — ugasila se. Ostalo je poštovanje, odgovornost, navika. Ljubica mu više ne pripada dušom, već čini što mora – jer ima srce koje ne zna da ostavi, ali više ne ume da voli isto.
Nije mu rekla da zna. Niti će. Jer zna da je život već kaznio. Ne kroz osudu, nego kroz tišinu, kroz dane koje sada provodi ležeći, gledajući u tavanicu, svestan da je izgubio ono najvrednije — ženu koja je bila sve, a zauzvrat nije tražila ništa. Sad služi iz dužnosti, a ne iz ljubavi. Jer ono što je bilo — nestalo je onog dana kada je istina izašla na videlo.
