Milan Popović iz Beograda ceo život nosi sa sobom priču koja bi mnoge slomila, ali njega je učinila jačim. Još kao beba, star svega mesec dana, ostavljen je u liftu jedne zgrade u centru grada.
- Pronašao ga je policajac, umotanog u belo-plavo ćebe, s nekoliko pelena i bočicom pudera. Bio je ostavljen, ali ne i zaboravljen – od tog trenutka započela je borba za život koji će ga oblikovati.
Nakon što su ga pripadnici tadašnje milicije preuzeli, Milan je smešten u sirotište u Zvečanskoj. Dobio je privremeno ime Ilija, po policajcu iz patrole, a lekari su mu odredili datum rođenja – 1. april. „Ceo moj život je ‘aprililili’“, kaže danas kroz osmeh. Već nakon nekoliko meseci usvojili su ga Svetlana i Aleksandar Popović iz Niša, pruživši mu detinjstvo puno ljubavi. Oni su ga nazvali Milan i od tog trenutka njegova sudbina krenula je potpuno drugačijim putem.
- Detinjstvo je proveo bez osećaja da mu nešto fali. Imao je sve – pažnju, sigurnost i toplinu doma. Istina, u to vreme usvajanja nisu bila česta pa je nailazio na zadirkivanja, ali on kaže da ga to nikada nije slomilo. Naprotiv, oblikovalo ga je. Naučio je da bude „solo igrač“ i da uvek ide dalje, bez obzira na prepreke. „Sutra je novi dan,“ postao je njegov životni moto.
Odrastao je, završio školu, služio vojsku na Kosovu i Metohiji u najtežim vremenima, a potom odlučio da napusti Srbiju. Kaže da nije problem bio novac, već atmosfera nakon bombardovanja. „Sve što sam želeo bilo je da se svakog dana makar malo smejem.“ Sa samo 25 nemačkih maraka u džepu krenuo je put Evrope – Grčka, Italija, Švajcarska, a zatim Španija, gde je pronašao svoj novi dom. Danas tamo živi i radi u prodaji nekretnina, oženjen je Ivanom iz Smedereva i otac dvojice dečaka, Aleksandra i Konstantina.
Kako piše Danas.rs, mnoge priče o usvajanju u Srbiji ostaju skrivene ili pune gorčine, ali Milanov slučaj pokazuje da ljubav usvojitelja može da prevaziđe svaku ranu. Njegovi roditelji iz Niša, iako mu nisu dali život, pružili su mu sve što jedno dete može da poželi. Zato Milan sa dubokom zahvalnošću uvek ističe: „Majka koja me je usvojila je moja majka.“
- Ipak, potraga za istinom nikada ga nije napustila. Poseban trenutak desio se kada je posetio zgradu gde je pronađen. Zvonio je na vrata čoveku koji ga je otkrio u liftu, ali reakcija nije bila srdačna – uplašen zbog korone, zapretio je da će zvati policiju. Kasnije mu se ipak javio i priznao da ga se seća. „Stalno mislim o tebi,“ napisao je. Taj susret, iako neobičan, zatvorio je jedno životno poglavlje i otvorio nova pitanja.
Dodatni šok usledio je kada mu je numerolog jednom prilikom rekao: „Gde mu je brat? Vidim da je dvoje dece ostavljeno.“ Ta rečenica ga je duboko pogodila. Ceo život je želeo brata ili sestru, a tada je u njemu probuđena nada da možda negde postoji krvni srodnik kojeg nikada nije upoznao.
Kako prenosi Blic.rs, ovakve situacije nisu retkost – mnoge priče o napuštenim bebama otkrivaju da roditelji ponekad ostavljaju više dece, bilo zbog siromaštva ili pritiska porodice. Milan veruje da je njegova majka najverovatnije bila mlada studentkinja iz unutrašnjosti, koja trudnoću nije mogla da prizna. Iako ne traži opravdanje, oseća zahvalnost što je odlučila da ga rodi. „Mogla je da me abortira, a nije. Hvala joj do neba,“ kaže.
Kada mu se rodilo prvo dete, njegova majka Svetlana ga je ohrabrila da potraži biološke roditelje. Sama je pozvala sirotište i pokrenula proceduru, iako je Milan znao da će odgovori biti oskudni. Uspomene su se svodile na nekoliko papira i na onaj lift gde je sve počelo. Vremenom je pokušavao da dođe do istine preko društvenih mreža, ali se javilo više lažnih proroka i prevaranata nego pravih tragova.
- U želji da pronađe rođake, uradio je i DNK test preko strane agencije. Rezultate još čeka, nadajući se da će negde isplivati ime, lice ili makar trag koji će ga povezati s biološkom porodicom. „Ovdje u inostranstvu svi imaju rođake, porodice, a mi – nemamo nikog. Bilo bi lepo da pronađem brata. Da znamo da postojimo,“ priznaje.
Kako piše Politika.rs, ovakve ispovesti osvetljavaju važnost suočavanja sa sopstvenim korenima. Milanova priča, iako obeležena napuštanjem, zapravo je priča o ljubavi, zahvalnosti i istrajnosti. On ne traži krivca, ne nosi gorčinu, već samo želju da pronađe delove slagalice svog identiteta.
Danas, gotovo pola veka nakon što je pronađen u liftu, Milan stoji kao čovek koji je život izgradio sopstvenim rukama. Ima porodicu, posao, dom – i mir u srcu. Njegova priča nije bajka, ali jeste dokaz da iz najtežih početaka mogu da izrastu najsvetliji putevi. Jer ono što je nekada bio simbol napuštanja – lift u beogradskoj zgradi – danas je za njega samo podsetnik da je ljubav jača od svih rana prošlosti.
