U današnjem članku, govorićemo o jednom muškarcu koji je podelio svoje duboko nezadovoljstvo i frustracije vezane za svoj brak, izražavajući veliko razočaranje u svoju suprugu.
On smatra da, da je znao kakva je ona pre nego što su se venčali – da je, po njegovom mišljenju, lenja i nezainteresovana za bilo šta osim osnovne brige o deci – nikada je ne bi ni pogledao, a kamoli odlučio da je oženi. Njegovo ogorčenje proizilazi iz osećaja da on stalno radi i trudi se, dok ona, kako on tvrdi, većinu svog vremena provodi kod kuće, bez ikakvih napora da doprinese više.
- Ovaj muškarac tvrdi da praktično ne zna šta znači slobodan dan, jer mora da radi čak i tokom vikenda. Iako priznaje da njegova žena vodi računa o deci, smatra da to nije dovoljno i da ne opravdava njen, kako on to naziva, “pasivan” način života. U njegovim očima, ona je osoba koja koristi njegovu žrtvu, a zauzvrat ne daje ništa od značaja. Iako je briga o deci sigurno iscrpljujuća, on ne vidi to kao isto naporno kao svoj posao.
Situacija je postala još napetija kada je, zbog povrede na poslu, neočekivano došao kući tri sata ranije. Bio je zbunjen jer nije čuo nikakvu buku koja bi ukazivala na prisustvo njegove dece. Kada je ušao u kuću i shvatio da nema nikoga, bio je iznenađen. Nije želeo odmah da je zove telefonom, već je odlučio da sačeka. Nekoliko minuta pre svog uobičajenog dolaska, njegova žena je došla kući s decom. Izgleda da je bila iznenađena što ga vidi ranije, a on tvrdi da je na njenom licu prepoznao izraz koji je ukazivao na nelagodu, ili možda krivicu.
- Rekla mu je da je izvela decu u grad kako bi se malo opustili, jer je bio lep dan. Međutim, njegova reakcija bila je suprotnija. Pitao je, šta zapravo treba da znači opuštanje? Da li se deca treba opuštati od boravka kod kuće i igre? U njegovim očima, cela porodica se odmara dok se on iscrpljuje na poslu. Tada su se pojavile sumnje – možda njegova žena koristi izlaske u grad kako bi se sastajala sa nekim drugim. Ova pomisao ga duboko pogađa, jer oseća da je iskorišćen i izigran, ne samo emotivno, nego i finansijski.
On navodi da njegova žena ponekad decu ostavlja u igraonicama, što joj omogućava slobodno vreme koje koristi za stvari koje nisu deo njihovog porodičnog života. Sve to, naravno, plaća on. Počeo je ozbiljno da razmatra mogućnost razvoda, pa je o svemu razgovarao sa svojom majkom. Njena sugestija bila je da možda ne treba da ostaje u tom braku samo zbog dece. Smatrala je da bi ona mogla da pomogne oko podizanja unuka, dok bi on mogao da se oslobodi, kako kaže, “tereta” i “parazita” u svom životu.
Iako priznaje da još nije doneo konačnu odluku, napominje da je tokom sedam do osam godina braka situacija postajala sve teža i nepodnošljivija. Oseća da, umesto da stvari idu nabolje, one su se pogoršale, i da svaki novi dan samo potvrđuje njegovu sumnju da njihova zajednica nema budućnost.
Na kraju, ovaj muškarac se nalazi u dubokom emocionalnom i porodičnom krizu. Njegove reči nose težinu ogorčenja, razočaranja i osećaja da se daje mnogo, a da zauzvrat ne dobija ništa. Iako nije jasno da li su njegovi stavovi potpuno opravdani ili su iskrivljeni zbog njegovog umora i nezadovoljstva, jedno je sigurno – on se nalazi na raskrsnici. Možda bi trebao da se posveti introspekciji i potraži profesionalnu pomoć kako bi doneo ispravnu odluku koja će biti najbolja za njega i njegovu porodicu.
