Ana je stajala u redu na kasi u supermarketu, nervozno stežući novčanicu od dvadeset evra, koja je bila sve što je imala za preživeti narednu nedelju. U njenoj korpi nalazio se samo osnovni pribor za život – hleb, mleko, jaja i najjeftinija testenina.
- Svaka stavka je bila pažljivo sračunata, jer nije imala prostora za greške. Ispred nje stajao je starac, Deda Stipe. Nosio je izlizani sako i oslanjao se na drveni štap, a na traci pred njim stajala je samo kutija – lekovi za srce i vekna hleba. Ruke su mu se tresle dok je pretragu za novčanikom činio sve sporije.
Kasirka je počela da gubi strpljenje. “Deda, hoćemo li danas? Iza vas je red do ulaza,” rekla je, prezirući sporost starca dok je žvaćela žvaku. Stipe je nastavio da broji sitniš, ali prsti su mu bili ukočeni i nespretni. Ljudi u redu su uzdahnuli, a jedan muškarac u skupom odelu iza Ane glasno je prokomentarisao: “Neverovatno. Trebalo bi da postoji posebna kasa za ovakve slučajeve.”
U tom trenutku kasirka je hladno rekla: “Fali vam pet evra. Ovo nije dovoljno ni za lek.” Stipe je podigao pogled, oči su mu bile vlažne, a srce mu je bilo ispunjeno strahom. “Ali… moram da popijem lek danas. Mogu li… mogu li da vam donesem sutra?” zamolio je.
“Nema veresije,” odbrusila je kasirka, uklanjajući lek sa trake. “Sledeći!” Čuo se žamor nezadovoljnih ljudi iza nje. Ana je gledala starca kako s tugom uzima samo hleb, ostavljajući lek koji mu verovatno spasava život. U tom trenutku, nešto se promenilo u njenom srcu. Osetila je poznat stisak u grudima – bol zbog nepravde.
- Pogledala je svoju novčanicu od dvadeset evra. Ako plati lek starcu, njenoj porodici neće ostati ništa. Kroz misli su prolazile slike njenog malog sina, koji je imao samo pet godina i bio je jedina svetla tačka u njenom svetu. Znala je da će, ako pomogne starcu, njeno dete i ona jesti samo testeninu do sledeće nedelje. Ipak, nije mogla da ostane pasivna. „Čekajte,“ rekla je odlučno.
Uzevši svoju novčanicu, gurnula ju je ka kasirki. „Naplatite i lek. Ja plaćam.” Kasirka ju je pogledala kao da je poludela. “Jeste li sigurni? To je skoro sve što imate.”
“Sigurna sam,” odgovorila je Ana, iako joj je srce bilo ispunjeno strahom i nesigurnošću. Platila je, i staračkim rukama je uručila lek. Stipe ju je pogledao, oči su mu bile pune zahvalnosti, ali i sumnje. “Nisi morala,” rekao je glasom koji je podrhtavao. “Vidim da ni ti nemaš.”
„Imam dovoljno, deko,“ odgovorila je Ana s blagim osmehom. „Samo vi budite zdravi. Idite kući.“ Stipe ju je gledao nekoliko trenutaka, kao da pokušava da zapamti svaki detalj njenog lica. “Hvala ti,” rekao je, a onda dodao: “Bog sve vidi.”
Ana je napustila supermarket sa polupraznom kesom, bez mleka i jaja koja je morala da vrati, i pitala se da li je napravila grešku. Ali, slika starčevih očiju punih olakšanja ostala joj je u sećanju. To joj je govorilo da nije pogrešila.
Sutradan, dok je Ana sedela u kuhinji praveći spisak stvari koje bi mogla da proda kako bi platila račune, iznenada je začula zvuk motora. Ali nije to bio običan automobil. Bio je to zvuk teške, moćne mašine. Pogledala je kroz prozor i zamalo je ukopala. Ispred zgrade, u siromašnom delu grada, zaustavila se dugačka crna limuzina sa zatamnjenim staklima, koja je sijala na suncu. Limuzina u ovom delu grada uvek je značila samo jedno – nevolju.
- Ana se sklonila od prozora, srce joj je bilo u grlu. Možda su došli zelenaši zbog dugova njenog bivšeg muža? Možda su pogrešili adresu? U tom trenutku, začulo se kucanje na vratima. Teško, odlučno kucanje.
Kad je otvorila vrata, stajao je krupan čovek u savršenom crnom odelu, sa vozačkom kapom u ruci. Iza njega su stajale znatiželjne komšije koje su virile kroz otvore na vratima.
“Gospođa Ana Kovač?” pitao je glasno i profesionalno.
„Ja sam,“ odgovorila je Ana, već pripremajući da zalupi vrata. „Nemam novca, ako je to…“
„Ne tražimo novac, gospođo,“ nasmešio se vozač, „Došli smo da vam nešto uručimo. Mogu li da uđem? Gospodin insistira na diskreciji.“
Ana je oklijevala, ali je na kraju skinula lanac i pustila ga da uđe. Stan je delovao još manji u poređenju s njegovom pojavom, ali on je samo izvadio iz unutrašnjeg džepa debelu belu kovertu zapečaćenu voskom.
„Ovo je za vas,“ rekao je, pružajući joj kovertu. Ana ju je otvorila drhtavim rukama. Unutra je bio ček, a cifra na njemu imala je toliko nula da je Ana morala da sedne. Bilo je to dovoljno novca da kupi stan, auto i školuje sina do fakulteta.
Ispod čeka bila je poruka, ispisana elegantnim, ali drhtavim rukopisom:
„Draga Ana,
Juče si videla starca koji broji sitniš za lek. Ali nisi videla ko sam ja zapravo. Ja sam Stipe Bilić. Celog života sam gradio imperiju, ali sam u starosti postao ekscentričan. Volim da šetam gradom u starom odelu, da vidim ko su ljudi kada misle da nemam ništa.
Moji sinovi i unuci čekaju da umrem kako bi podelili moje bogatstvo. Niko od njih mi nikada nije kupio lek. A ti, koja nisi imala ni za mleko, dala si mi sve.
Ovaj novac je samo mali deo onoga što imam. Ali za tebe, znam da je to novi početak. Molim te, prihvati ga kao znak da dobrota nije umrla. I kupi onom svom malom najbolju čokoladu.
Tvoj ‘siromašni’ deka, Stipe.“
Ana je podigla pogled, suze su joj počele da teku niz lice. „Ovo… ovo je nemoguće.”
„Gospodin Stipe je veoma specifičan čovek,“ rekao je vozač blago. „Rekao mi je da vam prenesem da, ako odbijete, on će doći lično da vas ubeđuje, a znate koliko je tvrdoglav.“
Ana se nasmejala kroz suze. Sećala se starca u redu, njegovog straha i potom olakšanja. Iako nije njega spasila, ona je bila jedina koja je položila test.
„Recite mu… recite mu hvala,“ prošaputala je.
Vozač je krenuo ka vratima, ali se okrenuo još jednom. „Ima još nešto,“ dodao je, „Gospodin je naredio da vas i vašeg sina odvezem gde god želite. Danas, sutra, zauvek. Rekao je da anđeli ne treba da hodaju po blatu.“
Ana je doživela pravi preokret u životu. Gest u supermarketu, njena odluka da pomogne starcu, otvorio je vrata novog života. Stipe, siromašni starac, bio je zapravo njen anđeo čuvar, maskiran kao prosjak.
