Postoje ljubavi koje se nikad ne zavše koje traju i poslije smrti,o jednoj takvoj danas pišemo. Upravo takva je bila veza između Josipe Lisac i Karla Metikoša, dvoje umetnika čija je povezanost prevazilazila romantičnu ljubav. Njihova priča bila je jedinstvena – spoj duhovne bliskosti i kreativne simbioze, koja je ostavila dubok trag u regionalnoj muzičkoj istoriji.
- Postoje ljubavi koje odolevaju vremenu, okolnostima i čak smrti – one koje se ne gase, već nastavljaju da žive kroz muziku, sećanja i umetnost. Njihov susret ranih sedamdesetih godina nije bio slučajan – bio je sudbinski. Karlo, svetski muzičar poznat pod pseudonimom Met Kolins, donosio je sa sobom bogato iskustvo, dok je Josipa, tada mlada pevačica s jedinstvenim glasom, već privlačila pažnju svojom pojavom i autentičnošću. Spojio ih nije samo profesionalni interes, već instinktivno prepoznavanje duše u drugome. Josipa je kasnije govorila da je dovoljan bio jedan pogled da osete pripadnost.
Metikoš nije bio samo njen partner – bio je mentor, oslonac i vizionar, čovek koji je prepoznao umetničku veličinu u Josipi i pomogao joj da je razvije. Njegova vera u nju nadmašivala je svakodnevne odnose, jer je znao koliko njene mogućnosti nadilaze tadašnje granice. Njihova ljubav bila je poput pesme bez kraja – postojala je i kada se note ugase, jer je živela u osećanju koje ne prolazi.
- Kreativna saradnja Josipe i Karla dosegnula je vrhunac albumom “Dnevnik jedne ljubavi”. Nije to bio samo niz pesama, već muzička ispovest – emocionalni manifest pretočen u tonove i stihove. Svaka numera na albumu bila je refleksija njihovog odnosa, ali i ogledalo univerzalnih osećanja koja su dirnula publiku. Pesma “O jednoj mladosti” postala je simbol generacije, nežna himna prošlim vremenima i izgubljenim ljubavima.
Njih dvoje nikada nisu ozvaničili svoju vezu brakom – i to s razlogom. Josipa je u više navrata isticala da za njih institucija braka nije bila važna. Karlo joj je bio sve, ali je uvek poštovao njenu slobodu i individualnost. Njihova veza nije počivala na pravilima, već na dubokom međusobnom poverenju. Nisu im trebali prsteni da znaju kome pripadaju – Karlo je bio njen svet, a ona njegov oslonac.
- Zanimljivo je da u njihovoj vezi nikada nije bilo teških reči, svađa ili drame. Josipa je isticala da su uvek pronalazili način da razgovaraju i razumeju se, bez potrebe za tenzijama. Njihova ljubav bila je mirna, sigurna luka, bez potrebe za dokazivanjem.Nažalost, decembra 1991. godine, njihova ljubavna priča dobija tužan obrt – Karlo Metikoš preminuo je usled srčanog udara. Ipak, za Josipu, to nije bio kraj. Karlo je nastavio da živi kroz njene pesme, nastupe i emocije. Ona ga nije „pamtila“ – ona ga je svakodnevno nosila sa sobom. Nikada nije tražila novu ljubav, jer, kako je sama rekla: „Karlo je zauzeo sve mesto u mom srcu.“
Josipa Lisac nije ostala samo umetnica. Postala je simbol slobode, stila i autentičnosti. Od detinjstva u Zagrebu, gde je rano otkrila ljubav prema muzici, do svojih avangardnih nastupa, bila je umetnica koja ne pristaje na kompromise. Njena ekstravagancija nikada nije bila forma bez suštine – ona je bila izraz umetničkog bića koje nije želelo da bude kao svi ostali.Nakon Karlove smrti, nastavila je da nastupa – ne iz potrebe da opstane na sceni, već iz duhovne obaveze prema onome što su zajedno stvorili. Svaki njen koncert bio je omaž toj ljubavi. Svaka pesma bila je podsetnik na njihovu neraskidivu vezu.
- I danas, decenijama kasnije, Josipa ostaje prisutna i relevantna. Njena muzika ne stari, jer su emocije koje prenosi večne. Njena priča je priča o ljubavi bez kraja, umetnosti bez granica i ženi koja nikada nije prestala da voli.
