Nakon gotovo dve godine veze Jovana Jeremić i Dragan Stanković poznati biznismen, odlučili su da stave tačku na svoju vezu. Iako su planirali zajedničku budućnost Jovana je potvrdila da je napustila Draganovu vilu u Begaljici i vratila se u svoj stan, šta je razlog njihog krafa veze i sad je nama nepoznat.
- U trenucima velikih preokreta, Jovana je, kao i mnogo puta ranije, utehu i snagu potražila u veri. Na dan kada pravoslavni vernici proslavljaju Svetog Vasilija Ostroškog, podelila je ličnu poruku posvećenu svetitelju, ističući koliko joj duhovni oslonac znači u teškim trenucima.
Na svom profilu napisala je:
„Hvala ti za sve u ovom životu. Da se opet rodim, tebe bih uvek molila za milost. Znam da me nikada ne napuštaš i da me voliš kao jednu od tvojih najnestašnijih kćeri. 12. maj je moj drugi rođendan.”
- Ova objava, duboko emotivna i introspektivna, svedoči o njenoj potrebi da se duhovno uzemlji i podseti sebe na vrednosti koje nadilaze prolazne stvari. Više puta je izjavila da Svetog Vasilija doživljava kao zaštitnika i vodiča, te da bi svoje buduće dete nazvala Vasilije ili Vasilisa – u čast duhovnog oslonca koji joj je pomagao da se izdigne iz životnih lomova.
U jednom od svojih intervjua, Jovana je naglasila da je tokom života sama sebi sve obezbedila. Iako se pisalo da joj je Dragan prepisao vilu, ona tvrdi da ne traži ništa što nije sama stvorila. Na pitanje o imovini nakon raskida, odgovorila je bez zadrške:
- „Imam svoje, ono što sam zaradila. Nikada ne uzimam tuđe. Mene ne interesuje imovina, već odnos, emocija, prisutnost. Zahvalna sam Draganu na svemu što smo prošli zajedno, ali i ja sam dala mnogo.”
Nakon raskida, Jovana je izabrala tišinu umesto polemike, duhovnost umesto osude, i unutrašnju snagu umesto osvete. Njena objava jasno pokazuje da kraj ne znači poraz, već priliku za novi početak – sa verom, integritetom i snagom koju je sama izgradila.
BONUS TEKST
Iako je već više od dve decenije njen dom London, Luna iz Kruševca nikada nije zaboravila mirise, boje i tišinu Srbije. Njeni koreni, duboko usađeni u balkansko tlo, nisu izgubili snagu ni pod težinom stranih jezika, ni pod teretom urbanog tempa jedne od najbržih svetskih metropola. Naprotiv – čini se da je udaljenost samo produbila njenu potrebu da ostane povezana sa onim odakle je potekla.
- Odlazak u inostranstvo bio je prelomna tačka u njenom životu. Novi jezik, nepoznata pravila, ljudi bez prepoznatljivih pogleda – sve je to činilo prve godine teškim. Međutim, Luna je nosila sa sobom nešto što se ne uči i ne zaboravlja – snagu karaktera koju su joj usadili njeni roditelji, i duhovno nasledstvo koje ju je oblikovalo.
U svetu koji često zaboravlja tišinu, manastir Ostrog bio je njeno lično svetilište, čak i kada je fizički bila hiljadama kilometara daleko. Taj pravoslavni hram, usečen visoko u liticama crnogorskih planina, za Lunu nikada nije bio samo versko mesto. On je bio put ka unutrašnjem miru, mesto gde su se njene misli sklanjale od haosa svakodnevice.
- Od trenutka kada je prvi put kročila pred beli kamen manastira, još kao mlada devojka, znala je da se suočava sa nečim dubljim od reči. Tada je stajala tiho, sa pogledom uperenim u svetiteljev ćivot, osjećajući nevidljivu prisutnost koja smiruje srce i leči dušu. I tada je sebi obećala – da će se jednog dana vratiti, ali ovaj put s decom, kako bi i oni upoznali duhovne temelje iz kojih su potekli.
To obećanje je ispunila tri puta. Sa svakim novim dolaskom, njena deca – rođena i odrasla u Engleskoj – učila su da postoji svet tišine, vere i poštovanja, daleko od buke gradskog saobraćaja i sjaja digitalnog sveta. Iako nisu odrastala u pravoslavnom okruženju, Luna je strpljivo, bez nametanja, učila svoju decu vrednostima koje je ponela iz kuće: poniznosti pred svetim, poštovanja pred predanjem, i ljubavi prema korenima, ma gde da žive.
- Za nju, svaki susret s Ostrogom bio je povratak sebi. Dok su drugi tražili odgovore po raznim mestima sveta, ona ih je nalazila u jednostavnosti: u mirisu tamjana, u toplini molitve, u pogledu monaha koji ništa ne traže osim istine.Kada bi se vratila u London nakon posete manastiru, osećala je kako se nevidljivi oklop mira zadržava još dugo. Iako bi svakodnevne obaveze brzo pokušale da je povuku natrag u užurbanost, u sebi je nosila snažnu tišinu Ostroga, kao štit od nemira.
Njena priča nije neobična po tome što je otišla, već po tome što se nikada u potpunosti nije udaljila. U srcu je ostala ćerka Balkana, žena kojoj su reči „blagoslov“, „zahvalnost“ i „duhovnost“ bile više od praznih pojmova. Učila je svoju decu da sloboda nije u bežanju od tradicije, već u razumevanju ko si i šta ti daje snagu. Da vera ne mora biti glasna – može biti tiha, u gestu, u pogledu, u molitvi koju niko ne čuje osim srca.
- Za Lunu, manastir Ostrog ostaje putokaz. Ne samo zbog vere, već zbog ličnog prepoznavanja – tamo je spoznala da je moguće istovremeno biti i ovde i tamo, da dom ne mora biti zgrada ili grad, već osećaj koji nosimo u sebi.
U svetu koji nas neprestano vuče napred, često bez pravca, ona je izabrala da se s vremena na vreme vrati unazad – u tišinu, u kamen, u molitvu. I baš tu, među stenama, ostaje najverniji deo nje same.
