U današnjem članku donosimo nesvakidašnju i veoma emotivnu priču koja je potresla i inspirisala mnoge. Radi se o događaju iz Rogoznice, primorskog mesta u Hrvatskoj, koji je promenio način na koji ljudi razmišljaju o oproštajima i sahranama.
- Ono što je obično trenutak tišine, tuge i formalnosti, u ovom slučaju pretvorilo se u slavlje života čoveka koji je otišao. Njegova porodica odlučila je da mu poslednja želja bude ispunjena – ispraćen je uz pesmu koju je najviše voleo, uz melodije koje su nosile radost i uspomene, a ne samo bol.
Dok većina ljudi zamišlja sahrane kao događaje ispunjene suzama, crninom i strogim običajima, u ovom slučaju dogodilo se nešto potpuno suprotno. Kada je došao trenutak da se oproste od voljenog čoveka, njegovim prijateljima i porodici u mislima je odjekivala njegova životna filozofija – sloboda, radost i ljubav. Tamburaši su tada zasvirali pesmu „Volim piti i ljubiti“, koju je pokojnik obožavao za života. Njegova poslednja želja bila je jasna: nije želeo tihu ceremoniju, već pesmu i osmehe onih koji su ga poznavali. Tako su umesto tišine i žalosti, melodije tamburica ispunile vazduh, unoseći toplinu u trenutak koji bi inače bio obavijen tugom.
Na snimcima koji su se brzo proširili društvenim mrežama vidi se okupljena povorka ljudi koji stoje oko kovčega. Niko nije plesao niti se glasno smejao, ali je atmosfera bila posebna. U vazduhu se osećala duboka emotivnost, protkana poštovanjem i ljubavlju prema čoveku kojeg su mnogi opisivali kao osobu koja nikada nije pratila pravila i koja je uvek živela autentično. Bio je poznat kao neko ko je voleo život, druženja i pesmu, a čak i kada je razmišljao o svom odlasku, želeo je da i taj trenutak odražava njegovu ličnost.
Jedan od njegovih najbližih prijatelja rekao je: „Želeo je da se ljudi smeju kada ode, a ne da plaču.“ Dodao je da pokojnik nije podnosio stroga pravila i formalnosti, te bi za njega ovaj ispraćaj bio savršen. Njegova filozofija bila je jednostavna – sreća, sloboda i ljubav važniji su od svega, čak i od smrti. To je poruka koju je želeo da ostavi onima koji ostaju iza njega.
- Reakcije na ovakav oproštaj bile su različite. Na internetu su se pojavili brojni komentari – dok su neki smatrali da vesela pesma nije primerena za sahranu, drugi su potpuno podržali porodicu, ističući da je važno ispuniti poslednje želje pokojnika. „Ako je to bila njegova volja, zašto bi mu to uskratili?“ napisao je jedan korisnik, što je izazvalo veliki broj pozitivnih reakcija i podrške.
Porodica je potvrdila da su sve organizovali s puno ljubavi i da nije bilo nikakve želje za pažnjom javnosti. Tamburaši su svirali iz srca, a svaka nota bila je ispunjena emocijom. Na taj način, melodije su ga pratile na putu ka večnosti, baš kako je želeo.
Ovakvi događaji otvaraju pitanje o tome kako bi sahrane mogle izgledati u budućnosti. Sve više ljudi razmišlja o personalizovanim oproštajima koji bi odražavali njihov karakter i vrednosti. Neki žele da ih isprati muzika, drugi biraju da njihove fotografije ili video-snimci evociraju uspomene, dok treći smatraju da bi novac za cveće trebalo donirati u humanitarne svrhe. Za neke je pak izbor omiljene pesme simbol načina na koji su živeli i voleli.
Poruka koja proizilazi iz ove priče jeste da smrt ne mora biti tabu tema niti trenutak ispunjen isključivo tugom. Oproštaj može biti i proslava života, podsećanje na lepe trenutke i prilika da oni koji ostaju pronađu snagu u uspomenama. Kada se umesto tišine začuje pesma, prostor se ispuni emocijama koje donose zahvalnost za zajedničke dane, a ne samo bol.
Pesma „Volim piti i ljubiti“ toga dana u Rogoznici dobila je posebno značenje. Pretvorila se u simbol radosti, slobode i života. Bila je to poruka o čoveku koji nije želeo da njegov odlazak bude obeležen tugom, već pesmom koja govori o svemu što je voleo. Ostavio je iza sebe ne samo uspomene, već i važnu lekciju: smrt može biti trenutak u kojem melodija nadjača tišinu i u kojem se slavi ono što je život bio.
U svetu koji sve više teži autentičnosti, čak i u najosetljivijim trenucima, ovakvi oproštaji podsećaju nas da poslednji ispraćaj može biti unikatan i poseban. Ako je nečiji život bio drugačiji, možda takav treba biti i način na koji ga pamtimo. U zvucima tamburica, među spomenicima, zauvek je ostala priča o čoveku koji je voleo – da pije, da ljubi i da ode sa pesmom koja slavi njegov put.
