Kada mi je ostalo još samo dva ispita do kraja fakulteta, osjećao sam se iscrpljeno, umorno i, iskreno, pomalo uplašeno. Taj posljednji predmet bio je kao bauk – profesor koji ga je predavao imao je reputaciju nepremostive prepreke. Generacije su se mučile s njim, a malo tko je izlazio s tog ispita neponižen i neoštećenog dostojanstva. Njegov pogled i ton izazivali su tremu čak i kod najhrabrijih studenata.
Moj otac je znao tog profesora od ranije. Bili su poznanici iz istog kraja, možda čak i stari prijatelji. Vidjevši koliko sam umoran i kako gubim nadu, predložio mi je da pokušam “pogurati stvar”. Nisam od onih koji vole takve prečice, ali tog dana ponos sam gurnuo u stranu. Bio sam očajan i umoran od višegodišnjeg učenja, iscrpljen od borbe da završim fakultet.
Dogovor je bio jednostavan – spremit ću tri pitanja, a otac će porazgovarati s profesorom da mi se „pomogne“ da izvučem jedno od ta tri. Sve je zvučalo kao sigurna stvar, gotovo banalno. Samo da to prođe, govorio sam sebi, pa da konačno završim sve i ostavim taj fakultet iza sebe.
Došao je i taj dan. Amfiteatar je bio prepun studenata, svi su znali koliko je profesor strog i kakva atmosfera vlada na njegovim ispitima. Srce mi je tuklo kao nikad. Kada je prozvao moje ime, činilo mi se da odjekuje cijelom salom. Približio sam se stolu s drhtavim rukama i izvukao listić. Pogledao sam ga – i osjetio kako mi se tlo pomjera pod nogama. Na papiru je bilo pitanje koje nije imalo nikakve veze s onim što sam pripremio.
Bez obzira na to, odlučio sam se držati plana. Počeo sam izlagati jedno od “sigurnih” pitanja, vjerujući da će profesor preći preko toga i pustiti me da završim. Ali onda me pogledao direktno u oči i ravnodušno rekao:
– Kolega, to nije vaše pitanje.
U sali se začuo tihi smijeh koji je rastao i pretvarao se u glasno cerekanje. Osjećao sam kako mi lice gori. Srce mi je tuklo još brže, a ponos se lomio na komade.
Pokušao sam se spasiti. Zamolio sam drugu šansu i izvukao novi listić. I opet – pitanje koje nije bilo ni blizu onome što sam naučio. Počeo sam ponavljati unaprijed pripremljeni tekst, nadajući se čudu. A onda je uslijedio šamar stvarnosti. Profesor se ustao, okrenuo prema prepunom amfiteatru i rekao glasno:
– Ljudi, ovaj momak je pokušao da uhvati vezu kod mene.
Cijela sala je eruptirala od smijeha. Osjećao sam se kao da me samljeo val srama. Želio sam da me zemlja proguta. Nisam ni shvatio kako mi se ruka podigla – u sekundi, udario sam ga. Da, udario sam profesora pred stotinama ljudi.
Tišina je na trenutak zavladala, a onda je sve eksplodiralo. Sekundu kasnije sve je bilo gotovo. Izbačen sam s fakulteta. Moji snovi, trud i godine učenja – sve je nestalo u jednom trenutku bijesa.
Danas, godinama kasnije, radim s ocem. Postavljamo parket, krećemo od kuće do kuće. Kada pogledam unazad, ne kajem se. Tog dana naučio sam više nego u svim prethodnim godinama školovanja. Naučio sam da nema prečica. Naučio sam da ti „veze“ možda mogu pogurati, ali ako ne znaš hodati sam, sigurno ćeš pasti.
I najvažnije – naučio sam koliko vrijedi obraz kada ga izgubiš pred svima. Shvatio sam da je bolje pasti sto puta sam, nego da te neko gura uzbrdo, a da se na kraju strovališ još jače i dublje.
Zato danas, kada pričam mladima, uvijek im kažem isto: „Borite se sami. Pogriješite sami. Samo tako ćete znati koliko zaista vrijedite.“
