Rade Petrović popularni pjevač narodne muzike i autor pesme Šumadijo, Šumadijo, ostao je upamćen ne samo kao umetnik, već i kao čovek koji je iza scene podneo teret života kakav malo ko može izdržati. Rođen u selu kraj Smederevske Palanke, odrastao je uz narodnu pesmu i zvuke harmonike.
- Iako je svojim pesmama unosio radost u domove mnogih, u njegovom privatnom životu dominirali su gubitak, samoća i bol. Njegova supruga Olga, žena s kojom je proveo život i koju je opisivao kao stub doma, preminula je iznenada. Umrla je na njegovim rukama. Taj trenutak, kako je sam svedočio, bio je kraj jednog sveta – tišina kuće u kojoj su nekada zajedno pevali i podizali decu pretvorila se u svakodnevnu prazninu.
Smrt Olge bila je samo jedan u nizu teških udaraca. Njihov mlađi sin Zoran se razboleo – simptomi su se pojavili iznenada, a pogled mu je, priseća se Rade, postao “prazan i dalek”. Bio je to prvi znak ozbiljne psihičke bolesti. Hitno ga je odveo u bolnicu, gde mu je nakon pregleda dijagnostikovana šizofrenija. Tokom tog perioda, Olga je već bila teško bolesna – borila se sa bubrežnim nefritisom, dijagnozom koju je dobila još nakon rođenja Zorana. Njeno stanje se pogoršavalo, a dijalize su postajale svakodnevica.
- Na dan kada je trebalo da ode po sok za sina, Olga je insistirala da sama obavi dijalizu. Kada se Dragan vratio iz prodavnice, zatekao je majku već mrtvu. Rade se priseća poslednjih njenih reči: „Jao, Rade, jao“, dok ju je prihvatao u naručje – bilo je već kasno. Tečnost iz braunile je iscurila ispod kože, a srce joj nije izdržalo. Još tokom poslednje operacije, Olga je rekla da su sve žene sa kojima je ležala preminule: „Red je i na mene. Samo mi je teško – ne znam kako ću bez vas.“
Za Rade je usledio zadatak koji nijedan roditelj ne želi – morao je da prikrije smrt supruge od teško bolesnog sina. Dok je organizovao sahranu, rečeno je Zoranu da je otac na putu. Lekari nisu dozvolili da mu se odmah saopšti istina. Tek nakon obavljenog pogreba, Rade i šurak su obukli čistu odeću i krenuli po sina.
- Ipak, bol nije tu stala. Njegov stariji sin Dragan, profesor gitare, preminuo je pre tri i po godine, i to iznenada. Aneurizma na mozgu – za svega osam dana, nestao je čovek koga je Rade gledao kao produžetak sebe, kao umetnika, i kao oslonac.U svemu tome, ono što mu je dalo snagu da ne potone bila je unuka Olga, ćerka pokojnog sina. O njoj je govorio sa posebnom toplinom – kao o svetlosti nakon tame, razlogu da ujutru ustane i udahne dan koji dolazi. “Ona je moj razlog”, izgovarao je tiho, ali odlučno. Nije prestajao da brine o njoj, kao što nije prestajao da nosi sećanja na Olgu i sinove u svakom tonu koji je otpevao.
Iako je estrada često okrutna i površna, Rade je ostao simbol nečeg autentičnog i trajnog. Njegova pesma nikada nije bila samo zvuk – bila je izraz unutrašnje borbe, tuge i nade. Nije tragao za slavom. Nije težio svetlima reflektora. Njegova misija bila je da, pesmom, prenese ono što je nosio u duši.Preminuo je 2024. godine, u 83. godini života. Njegov odlazak ostavio je prazninu u muzičkom i ljudskom smislu. Ipak, ono što ostaje jeste nasleđe – pesme koje mirišu na detinjstvo, dom i istinu, kao i priča o čoveku koji je prošao kroz pakao tuge, ali je do poslednjeg daha ostao veran umetnosti i porodičnoj ljubavi.
U njegovoj tišini živela je snaga. U njegovoj pesmi – istina. U njemu – večna hrabrost da se živi i kada se čini da je sve izgubljeno.
