Kada je odlučio da stane na ludi kamen, jedan mladić nije ni slutio da će ga u najosetljivijem trenutku života dočekati najneočekivanije iznenađenje – od vlastitog oca. Sam početak bračnog života, koji bi trebalo da bude period sreće i slaganja, obeležio je hladan tuš. Prvog dana nakon svadbe otac je pozvao mladence i rekao im da, ako žele da žive pod njegovim krovom, moraju da plaćaju kiriju – baš kao i svaki drugi stanar. Iznos nije bio mali, 200 evra mesečno, što je za tek oformljenu porodicu značilo ozbiljan teret.
Mladoženja nije mogao da veruje. Nikada nije mislio da će čuti nešto slično od roditelja, pogotovo u trenutku kada mu je najviše trebala podrška. Njegova supruga je to doživela kao duboku uvredu i od tada nije prestajala da mu prigovara. Govorila je da njegovi roditelji nisu roditelji, već veliko zlo, jer su naplatili sopstvenom sinu i snahi krov nad glavom. Njeni predlozi su išli uvek u istom smeru – da se presele kod njenih roditelja, koji ne bi ni pomislili da im naplaćuju boravak. On, međutim, nije mogao da svari takav korak. Govorio je sebi da je muškarac, a ne “curica”, i da nije u stanju da dopusti da živi na teret tasta i tašte.
Pokušavao je sve – razgovore s majkom, molbe ocu, pokušaje objašnjenja – ali ništa nije pomagalo. Otac je ostajao čvrst, hladan i nepokolebljiv u svojoj odluci da svakog meseca prima tih 200 evra. Situacija je postajala još teža kada im se rodila kćerka. Troškovi su naglo porasli, a od oca nisu dobijali ni trunku razumevanja. Svakog prvog u mesecu prvo su morali da namire kiriju, a tek potom da se bave svim ostalim obavezama i životnim troškovima.
Godine su prolazile, a teret je postajao sve veći. Došao je trenutak kada više nije bilo snage za borbu, pa je mladić, iako slomljen, pristao na ono što je supruga odavno predlagala – da se presele kod njenih roditelja. Ta odluka obradovala je nju, ali njegovi roditelji nisu reagovali s istim oduševljenjem. Kada je ocu saopštio da planira da ode, usledilo je nešto što nije mogao ni da zamisli.
Otac je bez reči otišao u spavaću sobu. Posle nekoliko minuta vratio se sa velikom kovertom u ruci. U njoj je bilo 25.000 evra keša. Objasnio je da je godinama na svaku uplatu od 200 evra on dodavao još toliko – i tako pune šest godina. Novac je bio namenjen sinu i njegovoj porodici za kupovinu stana, da bi imali svoj krov nad glavom i nezavisnost. Rekao mu je mirno: “Idi gde ti volja, potroši kako te volja, radi šta hoćeš, živi gde hoćeš. Ali znaj da su ti moja vrata uvek otvorena.”
U tom trenutku, sav pritisak i gorčina koju je mladić godinama osećao pretvorili su se u nevericu i šok. Sve ono što mu je izgledalo kao hladnoća, sada je dobilo drugačiji smisao. Njegov otac ga je na svoj način učio odgovornosti, a istovremeno tajno čuvao i ulagao u njegovu budućnost. Bila je to velika lekcija o tome da se roditeljska ljubav ponekad ne pokazuje rečima i nežnošću, već delima koja na prvi pogled izgledaju surovo.
Ali, supruga nije delila isto oduševljenje. Kada joj je ispričao šta se dogodilo, odmah je rekla da su to prazne priče i da je njegov otac samo pokušao ponovo da ga iskoristi. Umesto da zajedno sa njim razmisli o svemu i sagleda veličinu tog gesta, spakovala je stvari i otišla kod svojih roditelja, povela i njihovu malu kćerku. On je ostao sam u roditeljskoj kući, zbunjen i povređen.
Sada se našao u raskoraku između prošlosti i budućnosti. Sa jedne strane imao je u rukama novac kojim je mogao da obezbedi novi dom za svoju porodicu, ali sa druge strane – njegova žena nije želela da prihvati očev poklon i otišla je, ostavljajući ga u stanju tuge i nedoumice. Pet dana nije video kćerku, a srce mu se cepalo od bola.
Ova priča otvara brojna pitanja o porodici, poverenju i načinu na koji ljudi pokazuju ljubav. Otac, koji je delovao hladno i strogo, u stvari je imao dugoročan plan da svom sinu pruži sigurnost. Majka deteta, pak, videla je u svemu tome manipulaciju i odbila da prihvati gest. Mladić se sada nalazi između dve vatre – roditeljske i bračne – ne znajući u kojem pravcu da krene.
Možda će vreme pokazati da li će njegova supruga shvatiti da nije reč o prevari, već o neobičnom i možda nespretnom načinu da se pruži ljubav i pomoć. A možda će ovo ostati rana koja će zauvek deliti dve porodice. Sigurno je samo jedno – roditeljska ljubav može imati različite oblike, a ono što na prvi pogled deluje kao surovost, ponekad je najdublja briga i želja da se potomcima obezbedi bolji život
