Rođen 26. aprila 1910. godine u Tuzli, Mehmed Meša je rano pokazivao ljubav prema književnosti. Završivši gimnaziju u rodnom gradu, studirao je srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Već 1935. počeo je raditi kao profesor u Tuzli.
- U središtu Zagreba, tokom književnog okupljanja, Mehmed Meša Selimović suočio se s pitanjem koje je mnoge ostavilo bez reči: zašto se, kao čovek muslimanskog porekla, oseća Srbinom? Njegov staložen odgovor, izgovoren bez premišljanja, utišao je sve prisutne: “Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.”
Uprkos dubokim korenima u bosanskoj sredini, Bosna ga nikada nije prihvatila u potpunosti, kako je kasnije tvrdila njegova supruga Daroslava Darka Božić, ćerka generala Kraljevine Jugoslavije. Upravo iz te strasne ljubavi prema Darki, Meša je pronašao smisao u rečenici: “Ko promaši ljubav, promašio je život.”
- Mešina ljubavna priča bila je burna. Njegov prvi brak sa Desom Đorđić, profesorkom fiskulture, dao mu je ćerku Slobodnaku. Međutim, prava ljubav desila se kada je upoznao Darku, ženu za koju će rizikovati sve – porodicu, društveni status i profesionalni ugled. Kada je zbog nje ostavio porodicu, partijski sud ga je kaznio isključenjem iz Partije, smatrajući njegov čin neprihvatljivim i nemoralnim.
Teško je podneo osudu tadašnjeg društva. Bivši saborci, prijatelji, pa čak i kolege, okrenuli su mu leđa. Osećao se, kako je sam zapisao, kao senka kroz koju ljudi prolaze ne primećujući je. Ipak, Meša nije odustao. S Darkom je zasnovao porodicu i dobio dve ćerke, živeći u ljubavi i siromaštvu, ali sa dostojanstvom koje mu niko nije mogao oduzeti.
- Tragedije su ga oblikovale. Tokom rata, njegov brat Šefkija, partizanski borac, pogubljen je zbog minorne “krađe” iz magacina dok je pokušavao da stvori dom za ženu koja je preživela logor. Meša nikada nije oprostio Partiji, ni bratu Tevfiku, koji nije intervenisao. Iz te tuge i osećaja izdaje nastalo je jedno od njegovih najznačajnijih dela – “Derviš i smrt”, intimno pismo bratu i pobuna protiv ideološke bezdušnosti.
U vezi sa svojim nacionalnim identitetom, Meša je ostavio jasnu poruku: “Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin.” Smatrao je da njegova pripadnost srpskoj književnosti ne umanjuje njegovo poštovanje prema vlastitom poreklu. U testamentarnom pismu upućenom Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, naglasio je da se svako razdvajanje njegovog identiteta smatra zloupotrebom.
- Mešin život bio je obeležen borbom za pravdu, ljubav i integritet. Njegova djela, poput “Tvrđave” i “Derviša i smrti”, nose pečat unutrašnje borbe, traganja za smislom i nepopustljive vere u istinu.Preminuo je 11. jula 1982. godine, mirno, sedeći u svom domu u Beogradu, dok je na televiziji pratio prenos finala Svetskog prvenstva u fudbalu. Imao je 72 godine. Do poslednjeg trenutka pored njega je bila njegova Darka, žena za koju je, bez ikakve sumnje, živeo.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Pokušaji da njegovi posmrtni ostaci budu premešteni u Sarajevo nisu uspeli – Meša je ostao tamo gde je poslednje pronašao svoj mir.Njegova ostavština, kako u književnosti, tako i u životu, ostaje trajna: vera u ljubav, u slobodu ličnog izbora i u snagu pojedinca da opstane i tada kada ga svet pokušava izbrisati.
