Priča o Svetom mučeniku Ipolitu zauvek je urezana u hrišćansku tradiciju, jer govori o čoveku koji je od nadzornika tamnica postao stradalnik za veru, zajedno sa svojom porodicom.
- Rođen i vaspitan kao neznabožac, Ipolit je dugo živeo kao običan službenik rimskog carstva, ne sluteći da će mu upravo posao u tamnici otvoriti vrata ka potpuno novom životu.
U tamnici je nadgledao zatočenog arhiđakona Lavrentija, hrišćanina koji je svojim propovedima i čudima zadobijao srca čak i onih koji su mučili zatvorenike. Ipolit je danima posmatrao Lavrentija i shvatio da u njegovim rečima ima istine koju dotad nije poznavao. U njemu se rodila nova vera, toliko snažna da je zamolio svetitelja da ga krsti. Taj čin bio je početak njegovog potpunog preobražaja. Ne samo da je prihvatio hrišćanstvo, već je doveo Lavrentija u svoj dom da krsti njegovu decu, ženu i čak staru dadilju.
- Nakon što je Lavrentije ubijen zbog vere u Hrista, Ipolit je pokazao hrabrost koja ga je uvela u istoriju Crkve. Noću je uzeo njegovo telo i časno ga sahranio. Ova vest ubrzo je stigla do cara Dekija, koji je, besan zbog takvog prkosa, naredio da Ipolita izvedu pred njega. Nije želeo da se odrekne svoje vere, pa su ga vojnici mučili na razne načine – tukli su ga kamenjem po ustima, svlačili ga i šibali. Ipak, on je mirno poručio da time nije obnažen, već „oblačen“, jer se svaka rana pretvarala u duhovni znak odanosti. Dok su ga protezali po zemlji i udarali, Ipolit je ponavljao samo jedno: „Hrišćanin sam!“
Najstrašnije iskušenje, međutim, usledilo je tek kada je car saznao da se i celokupna Ipolitova porodica krstila. Naredio je da ih dovedu i pokušao da ih slomi pretnjama. Ali stara dadilja, koja je bila deo doma, skupila je snagu i odgovorila rečima koje su ostale zapisane: „Više želimo da s našim gospodarem časno umremo u veri Hristovoj nego da živimo sa vama u nečestivosti.“ Njena odlučnost bila je znak početka stradanja. Najpre je ona ubijena, a zatim i ostali članovi porodice, dok je Ipolit nemo posmatrao njihovu hrabrost. Njegova sopstvena smrt bila je jednako mučenička – vezan za divljeg konja, vučen je dok mu telo nije izdahnulo, a duša prešla u večnost.
- Zbog ovakvog kraja, Sveti mučenik Ipolit zauzima posebno mesto u hrišćanskoj tradiciji. Njegova žrtva, ali i žrtva cele porodice, tumači se kao primer najveće odanosti veri i ljubavi. Zato se današnji praznik u srpskom narodu doživljava kao praznik doma, porodične sloge i međusobnog poštovanja. U staroj Srbiji postojalo je verovanje da porodice koje na ovaj dan zajedno odlaze u crkvu, pale sveće i pomole se za zdravlje, zadobijaju blagoslov za ceo život. Takvi običaji ponegde se čuvaju i danas, kao podsećanje da je zajedništvo izvor snage.
U mnogim krajevima Srbije i danas se neguje praksa da se ovaj dan provede u krugu porodice. Ljudi odlaze u hramove, pale sveće u čast Ipolita i vraćaju se kući da ostatak dana posvete razgovoru, igri i zajedništvu. Veruje se da će upravo takva porodica biti srećna i zaštićena tokom cele godine. Čak i oni koji nisu religiozni neretko prihvataju simboliku praznika, jer naglašava vrednosti koje su univerzalne – ljubav, zajedništvo i mir.
Srpska pravoslavna crkva i vernici podsećaju da Ipolitova priča ima poruku i za savremeno društvo. U vremenu kada su porodice često rastrzane obavezama i nedostatkom vremena, ovakav praznik podseća na važnost okupljanja i iskrenih razgovora. Danas, kada se okupljamo za stolom ili provedemo vreme sa voljenima, činimo mali, ali značajan korak ka očuvanju vrednosti koje su našim precima značile mnogo.
- Na kraju, iako je Sveti Ipolit tragično skončao, njegova priča živi kao simbol vere koja ne pokleka ni pred smrću. Njegovo ime i danas budi osećaj poštovanja i zahvalnosti, jer nas podseća da su mir, ljubav i sloga u porodici ono što čoveku daje snagu da izdrži svaku nevolju. Zato ovaj praznik i danas ima posebno mesto – ne samo u kalendaru crkvenih praznika, već i u srcima ljudi koji veruju da se ljubav, kada se iskreno deli, uvek vraća stostruko.
