U današnjem članku vam pišemo na temu ljubavi, brige i žrtve, kroz iskustvo žene koja je godinama negovala svog teško bolesnog supruga. Njena priča nije samo priča o bolesti, već i o granicama izdržljivosti, emotivnoj snazi i tihoj patnji koja se često skriva iza zatvorenih vrata.
- Ova ispovest pokazuje koliko je tanko tlo između uloge supruge i uloge negovatelja, i koliko ljubav može biti istovremeno i oslonac i teret.
Mara je, kada se njen suprug razboleo, polako prestala da bude njegova žena – i postala njegova majka, negovatelj, neko ko donosi sve odluke i vodi računa o svemu. Nije ni primetila kako joj je svakodnevica postala ispunjena savetima i kontrolom: „Namesti leđa, popij lek, pojedi sve što sam spremila.“ U želji da ga zaštiti, nesvesno mu je oduzimala deo dostojanstva i moći. Bolest je postala centar njihovog života, a sve ono što su nekada bili kao par polako se gubilo.
S vremenom je bolest uzela maha. Najpre su zajednički pokušavali da održe normalnost, ali onda je on postao potpuno nepokretan. Mara je bila ta koja ga je hranila, kupala, presvlačila i pazila da ne dobije rane od ležanja. Prvih nekoliko puta bilo je neizmerno teško – ona je osećala stid i bol dok ga kupa, a on je osećao da gubi sebe. Iako je ćutao, znao je da njegova žena vidi suze koje pokušava da sakrije. Tada je njihov odnos počeo da poprima novu dimenziju – bolnu, ali i duboko ljudsku.
- Kako piše Politika, mnoge žene u Srbiji, naročito u manjim sredinama, prolaze kroz slične situacije, preuzimajući ulogu negovateljki članovima porodice, često bez podrške društva ili sistema. Upravo zato je ova ispovest važna – jer daje glas onima koji ćute. Mara je danonoćno bdela nad mužem, okrećući ga, hranivši ga, pazeći da ga bol ne slomi do kraja. A onda su došli trenuci kada je i ona, iscrpljena, odlazila u drugu sobu samo da zaplače, da ne vidi koliko je slomljena.
Njena najveća bol bila je što je videla kako i on pati – ne samo zbog bolesti, već i zbog nje. Jednom joj je rekao: „Najteže mi je to što ne mogu da te zagrlim i da ti kažem koliko mi značiš. Izgleda kao da ti samo oduzimam život.“ Te reči su je slomile, jer su pokazale da je i on, zarobljen u svom telu, bio svestan koliko ona gubi sebe. Mara je tada odlučila da ga više ne vidi kao bespomoćnog bolesnika, već kao partnera. Počela je da ga podseća na uspomene, na pesme koje su voleli, na priče koje su ih nekada činile sretnima. Možda su se uloge promenile, ali ljubav nije nestala.
U razgovoru za RTS, psiholozi naglašavaju da porodice koje prolaze kroz ovakve situacije moraju pronaći balans – brinuti o bolesnom članu, ali ne zaboraviti na sebe. Mara je to naučila na teži način. U početku je odbijala savete bližnjih koji su joj govorili da vodi računa i o sebi. Smatrala je da nije u redu misliti na sopstvene potrebe dok njen muž ne može ni da se okrene u krevetu. Vremenom je, međutim, shvatila da je izgubila sebe – lice u ogledalu više nije prepoznavala, kosa joj je bila neuredna, dani su prolazili bez obroka i sna.
- Bilo je trenutaka kada je mislila da ne može više, ali je uvek ostajala. Nije želela da ga napusti, jer je znala da bi time izdala i njega i sebe. „Nisam ni primetila kada sam prestala da budem ja,“ priznaje. „Kada sam prestala da budem supruga, prijateljica, žena.“ Upravo tu je počela da shvata težinu sopstvene žrtve. Njegova bolest nije uzimala samo njega – uzimala je i nju.
I onda, jednog jutra, dogodilo se ono čega se najviše plašila. Tog dana njen muž je bio neobično raspoložen. Zamolio ju je da ga obrije, doneo mu je novine, tražio čak i čokoladu. Mara nije mogla da sluti da će to biti njihov poslednji trenutak zajedno. Kada se vratila, zatekla ga je nepomičnog, ali nasmejanog. Na novinama, koje je držao, stajale su njegove poslednje reči: „Hvala ti za sve, nije trebalo da se žrtvuješ toliko. Kad se opet sretnemo, ja ću čuvati tebe.“
- Kako prenosi B92, ovakve priče su tihi podsetnik da ljubav nije uvek bajka, već često dug i težak put kroz iskušenja. Mara je tog dana ostala bez muža, ali i dobila oproštajno pismo koje ju je podsetilo da je njena ljubav bila sve – i negovateljstvo, i podrška, i ljudskost.
Njena priča ostaje kao opomena i lekcija: da je ljubav u najtežim trenucima najvidljivija, ali i da žrtva ima cenu. Mara je naučila da je moguće biti i negovatelj i supruga, ali da nikada ne sme zaboraviti da je i ona čovek.
