Priča o Zoranu Brkiću, čoveku koji je sebi još za života podigao nadgrobni spomenik, izazvala je lavinu reakcija u javnosti – od čuđenja, preko osmeha, pa sve do ozbiljnih pravnih pitanja. Na prvi pogled neobičan gest, Zoranova odluka da na mermernoj ploči ostavi svojevrsni omaž svom životu i susretima sa poznatim ličnostima, zapravo je duboko lična i simbolična poruka o tome kako pamti sebe i svet koji ga je okruživao.
- Na spomeniku, koji već stoji na groblju iako Zoran još uvek hoda među nama, našle su se fotografije sa brojnim javnim ličnostima, među kojima i Ceca Ražnatović, neosporno jedno od najvećih imena balkanske muzičke scene. Ova scena šokirala je mnoge koji su prošli pored spomenika, jer nije uobičajeno videti fotografije živih i poznatih osoba na mestu koje simbolizuje smrt i oproštaj. Ipak, Zoran nije to učinio iz provokacije ili želje za publicitetom – već, kako sam kaže, iz ljubavi i poštovanja.
Zoran je objasnio da je želeo da mu spomenik bude više od hladne ploče s datumima. Za njega, to je prostor uspomena. “Te slike su deo mog života. To sam ja. Ne tražim da se bilo ko slaže s tim, ali to je moja istina”, rekao je u prilogu emisije “150 minuta”, čiji je snimak ubrzo postao viralan na društvenim mrežama. Ljudi su komentarisali, delili i raspravljali – jedni sa simpatijama, drugi sa nevericom.
- Međutim, pitanje koje se samo od sebe nametnulo jeste – da li je uopšte zakonito postaviti fotografije poznatih osoba bez njihove dozvole, naročito u tako specifičnom kontekstu? Zoran tvrdi da se prethodno konsultovao s advokatom koji mu je rekao da u tome nema zakonske osnove za tužbu, posebno jer je sve urađeno iz “ljubavi i poštovanja”. “Da ih ne volim, ne bih ih ni stavljao”, rekao je, posebno ističući uspomenu sa Cecom, koja mu je, kako tvrdi, još krajem osamdesetih potpisala sliku sa posvetom “Zoranu za uspomenu”.
Kako navodi pravna služba iz Advokatske komore Srbije, u teoriji, korišćenje nečijeg lika bez dozvole može predstavljati narušavanje prava na privatnost i lični integritet, naročito ako se koristi u komercijalne ili kompromitujuće svrhe. Međutim, u ovom slučaju, reč je o spomeniku koji nije u javnoj prodaji niti promoviše proizvod, već predstavlja ličnu viziju jednog života. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li bi pomenute javne ličnosti želele da se njihova slika nalazi na nadgrobnom spomeniku osobe koju možda ni ne poznaju lično.
- Iako je cela situacija delovala neobično, pa i pomalo teatralno, nije retkost da ljudi žele da još za života urede sopstvenu večnu adresu, kako bi bili sigurni da će sve izgledati baš onako kako su zamislili. Ipak, Zoran je otišao korak dalje – ne samo što je dizajnirao spomenik, već je na njega upisao i predviđeni datum smrti – 2057. godina. I dok mnogi zaziru od bilo kakvog pominjanja smrti, Zoran je odlučio da se sa njom unapred sprijatelji.
Kako piše magazin “Story”, ovakve priče otkrivaju koliko različito ljudi doživljavaju svoju prolaznost i potrebu da ostave trag. U Zoranovom slučaju, to je trag prošlosti i trenutaka koje on smatra najvrednijima. Neko će ga smatrati ekscentričnim, neko čak i neukusnim, ali teško da će iko ostati ravnodušan.
- U centru svega, ipak, ostaje Ceca. Na spomeniku je čak uklesano: „Ceca Veličković mi je pevala ‘Ja sam cvetak, čudan cvetak’.” Ova rečenica, iako naizgled jednostavna, nosi jaku emocionalnu simboliku – kao pesma, kao sećanje, kao doživljaj koji Zoran ne želi da izbledi. Bez obzira na sve pravne ili etičke dileme, očigledno je da je za njega ta uspomena bila vredna večnosti.
Dok se javnost i dalje deli između osuda i razumevanja, priča o Zoranovom spomeniku ostaje zanimljiv primer granice između privatnog i javnog, svetog i svakodnevnog, prošlosti i budućnosti. Možda je njegov čin samo neobičan izraz zahvalnosti za trenutke koje je, barem po sopstvenom uverenju, delio sa zvezdama. A možda je i poziv svima nama da se zapitamo: šta bismo mi želeli da ostane iza nas – slika, sećanje ili emocija?
