Postoje ljubavne priče koje kratko zasijaju i utihnu, one koje teku tiho, gotovo neprimetno, i one koje prkose vremenu, društvu i predrasudama. Takva je bila veza između srpskog slikara Miloša Šobajića i kubanske arhitektkinje Maje Iskjerdo, ljubav nesvakidašnja i snažna, koja je opstala uprkos svemu – čak i posle njegove smrti. Njih dvoje delilo je 32 godine razlike, razne osude i nerazumevanje, ali njihova povezanost ostala je neizbrisiva.
- Sudbonosni susret dogodio se kada je Maja imala 29 godina. Njena porodica prolazila je kroz teško razdoblje – otac joj je iznenada oboleo, a ona je prekinula doktorat i vratila se u Beograd. Na nagovor majke otišla je do novoosnovanog fakulteta umetnosti, gde je upoznala profesora sa dugom kosom vezanom šnalom. Nije znala da razgovara sa jednim od najpoznatijih slikara našeg vremena. Taj trenutak obeležio je početak poznanstva koje će kasnije prerasti u ljubav.
U to vreme, Miloš je još bio u braku sa suprugom Lotos. Njegova osećanja prema Maji pojavila su se tek nakon suprugine smrti, ali je ona dugo odbijala da ih prihvati. „Razlika od 32 godine bila je ogromna prepreka u mojoj glavi“, priznala je kasnije. Tek u svojim četrdesetim dopustila je sebi da ga pogleda drugačije, kao muškarca koji je bio više od profesora i mentora.
Najveći otpor dolazio je iz njene porodice, naročito od oca. „On i Miloš su bili isto godište. Nije mogao da prihvati da sam u vezi s nekim toliko starijim, bojao se da neću imati priliku da postanem majka, govorio da će on otići pre mene i da će mi to slomiti život“, pričala je Maja. Uprkos svemu, ljubav je sazrela onda kada je najmanje očekivala – tokom putovanja i zajedničkih dana provedenih daleko od Beograda.
- Kako piše Blic, njihov odnos se menjao i rastao, a najlepše uspomene vezane su za boravak u Grčkoj, gde su u simboličnom obredu doživeli svoje „prvo venčanje“. Planirali su i druga – u Amazoniji, u plemenu Ašeninka odakle potiče Majin deda, kao i jedno u Visokim Dečanima. Ipak, pandemija je pomrsila sve planove, a njihova želja da brak ozvaniče pred Bogom i ljudima ostala je neostvarena.
Tragičan preokret došao je u martu 2021. godine kada su oboje oboleli od koronavirusa. Završili su u bolnici „Dragiša Mišović“, verujući da će uskoro izaći. Miloševo stanje, međutim, naglo se pogoršalo. Maja je pokušavala da ga vidi, molila za zaštitnu opremu, ali je stigla vest da je priključen na respirator. „Nikada ga više nisam videla svesnog“, rekla je kasnije. U tom trenutku izgubila je muža, ljubavnika, prijatelja i saputnika – sve u jednoj osobi.
- Njihova veza često je bila predmet osuda i komentara. Razlika u godinama i nesvakidašnja priča činili su ih metom predrasuda, ali nisu se obazirali. „Ponekad mislim da svi moramo da prođemo kroz period razapinjanja i osude, da bismo na kraju vaskrsli“, govorila je Maja. Upravo to ih je činilo posebnim – spremnost da se bore protiv sveta kako bi sačuvali ono što im je bilo dragoceno.
Portal Kurir preneo je da je Maja nakon njegove smrti dve godine živela u samosažaljenju, pitajući se hoće li ikada pronaći nekoga ko će je voleti kao Miloš. Vremenom je shvatila da ljubav ne prestaje smrću. „Ako je zadržim u sebi i zatvorim, ona će nestati. Mora da teče dalje, kroz mene, kroz moj život“, priznala je. Ta misao postala je njen način da nastavi dalje, čuvajući Miloša kroz svako sećanje i svaki trenutak koji živi u njegovoj senki.
Njihova priča, kako je preneo i Stil Kurir, pokazuje da ljubav može biti jača od osude, vremena i smrti. Iako ih je sudbina razdvojila, Maja je pronašla snagu u sećanjima i umetnosti koju joj je ostavio. Miloš joj je posvetio poslednje radove, slike i reči, koje su i danas žive u njenom domu. Njihova veza ostaje dokaz da ljubav ne mora da se uklopi u društvene norme, već da je dovoljno da postoji – čista i bezuslovna.
- Na kraju, ono što ostaje iza njih nije samo priča o paru koji je prkosio svim očekivanjima, već i snažna poruka o univerzalnosti ljubavi. Smrt je uspela da ih razdvoji fizički, ali ne i duhovno. Njihova povezanost i dalje traje, jer, kako je Maja rekla, ljubav nastavlja da živi onoliko dugo koliko joj mi sami dozvolimo da teče.
