Postoje priče koje nikada ne iščeznu iz kolektivnog pamćenja, jer ne nose samo težinu događaja, već i tišinu neodgovorenih pitanja. Jedna od takvih je i ona o malom Saši, dečaku čiji je nestanak zauvek promenio živote njegove porodice i njegove zajednice. Njegova svakodnevica, do juče ispunjena igrom, osmehom i snovima, prekinuta je naglo i ostavila prazninu koju ni godine nisu mogle da popune.
- Kasno poslepodne, dok je sunce još obasjavalo ulicu, Saša se spremao za fudbalski trening. Vezivao je pertle na svojim omiljenim patikama, maštajući o tome kako će postići prvi gol i čuti aplauz sa tribina. Majka ga je, iz kuhinje, dozivala da ponese vodu, opominjući ga da ne pretrčava ulicu. Njihov kratak, ali topao zagrljaj bio je poslednji trenutak ljubavi koji su podelili. Ni ona ni on nisu mogli ni naslutiti da će to biti njihov poslednji razgovor.
Kada se Saša nije vratio kući, majka je u početku verovala da se zadržao kod prijatelja. Međutim, kako su sati prolazili, a sumrak prekrivao grad, zabrinutost je prerastala u paniku. Policija je odmah uključena u potragu, pretraživani su parkovi, šume i škole. Njegova fotografija osvanula je na stubovima i bilbordima, dok je majka, umorna ali nepokolebljiva, obilazila svaki ugao grada. Povremeno bi se zavarala da ga vidi u prolazu među decom ili da čuje njegove korake u hodniku. „Ako ja ne čekam svog sina, ko će?“ govorila je prijateljici, boreći se svakog dana sa sopstvenim bolom, ali i neugaslom nadom.
Dvadeset i dve godine kasnije, desilo se nešto što je uzdrmalo sve ono u šta je verovala. Njena prijateljica je na poslu primila paket adresiran na Verku K., majku nestalog dečaka. Kada ga je otvorila, zatekla je Sašine patike, iste one u kojima je otišao tog dana, i pored njih list papira, pisan dečjom rukom. Poruka je glasila: „Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.“ U tom trenutku Verka je doživela mešavinu bola i nade – pitala se odakle su patike stigle i ko ih je čuvao sve te godine.
Policija je pokušala da uđe u trag paketu, ali odgovora nije bilo. Za Verku je ta poruka postala svetinja, dokaz da je njen sin negde i da misli na nju. Svakog jutra bi dodirivala list papira i čitala ga ponovo, nalazeći utehu u svakoj reči. „To je moj Saša, moj dečak“, govorila je, držeći poruku kao most između prošlosti i sadašnjosti. Uprkos tišini koja je trajala decenijama, verovala je da ljubav koju je osećala prema svom detetu nikada neće biti prekinuta.
- Ovakve priče, iako bolne, podsećaju na to koliko snage majčinsko srce može da nosi. Prema pisanju Blic.rs, slučajevi nestalih mališana uvek privlače ogromnu pažnju javnosti i bude solidarnost čitavih zajednica. Ljudi se okupljaju, pretražuju teren rame uz rame s porodicama, dok mediji iz dana u dan podsećaju da se potraga ne sme zaustaviti. Takva podrška, koliko god bila ograničena, postaje stub na koji se porodice oslanjaju u trenucima kada se nada čini slabom.
Godine su prolazile, ali za Verku je svaki dan bio isti – započinjao je i završavao se mišlju o njenom sinu. Paket je, bez obzira na misteriju koja ga je pratila, postao dokaz da njihova veza i dalje postoji. Iako nije znala gde je Saša, osećala je da joj na neki način poručuje da ga ne zaboravi, ali i da nastavi dalje. Prema izveštajima Telegraf.rs, upravo takvi trenuci, kada se nakon mnogo godina pojavi trag ili poruka, oblikuju sudbine porodica i drže plamen nade živim.
Verkina priča je i dokaz da podrška šire zajednice ima nemerljivu vrednost. RTS.rs je u više navrata isticao važnost organizacija i inicijativa koje pomažu porodicama nestalih, naglašavajući da upravo solidarnost i saosećanje predstavljaju ključ u borbi sa neizvesnošću. Majke, očevi i rodbina u takvim situacijama ne dobijaju samo praktičnu pomoć, već i osećaj da nisu sami u svom bolu.
- Za Verku, rečenica koju je pronašla na papiru ostala je večni zalog ljubavi: „Mama, volim te.“ Ona je simbol snage, podsećanje da ni vreme, ni bol, ni tišina ne mogu uništiti nit koja povezuje majku i dete. Svet možda nikada neće saznati šta se zaista dogodilo sa Sašom, ali za nju ta poruka ostaje dokaz da njihova veza traje i dalje. Priča o Saši i njegovoj majci ostaje simbol nade, ljubavi i sećanja – podsećajući da čak i u najmračnijim trenucima, svetlost ljubavi uvek pronađe put.
