U današnjem članku prisetićemo se Marka Nikolića, glumca čije je lice i glas ostavio neizbrisiv trag u srcima mnogih generacija. Njegova uloga Gige Moravca u seriji Bolji život učinila ga je jednom od najomiljenijih javnih ličnosti, ali iza te smirene i tople pojave krila se borba koju je retko ko poznavao.
Marko je preminuo 2. januara 2019. godine, dostojanstveno i bez pompe, baš onako kako je i živeo — skromno i tiho. Malo ko je znao da se već godinama suočavao sa teškom bolešću koja je tiho kročila kroz njegove dane, a on je o tome retko govorio, ne želeći da opterećuje ni javnost ni svoje bližnje.
- Prve simptome osetio je mnogo ranije, ali je iz straha i želje da ne brine druge odlagao odlazak kod lekara. Kako je kasnije pričao bliskim prijateljima, nije hteo da svojom bolešću opterećuje ni kolege ni publiku. Tek kada bolovi nisu mogli više da se ignorišu, odlučio je da potraži pomoć. Dijagnoza koja mu je saopštena promenila je tok njegovog života — rak pluća. Ipak, i pored ove teške vesti, Marko nije izgubio veru u sebe ni u život.
Njegova borba protiv bolesti bila je tiha i dostojanstvena. Lečio se daleko od očiju javnosti, ne tražeći sažaljenje, već se povukao u intimu doma, okružen porodicom i najbližim prijateljima. Mnogi su kasnije saznali da je na terapije išao javnim prevozom, kao običan čovek sa neobičnom hrabrošću. Jedan njegov poznati događaj iz tog perioda ispričan je u emisiji, gde je opisao kako se u prepunom autobusu jedva uspeo ugurati, a nepoznati muškarac mu je, misleći da je slab, ponudio pomoć, ne prepoznajući slavnog glumca pored sebe.
Nakon dve godine borbe, činilo se da je bolest pobeđena. U jednom intervjuu, Marko je otvoreno govorio o svom iskustvu, o tome kako je preživeo najteže i kako se više ne boji smrti. Promenio je navike koje su mu preostale — prestao je da puši, da pije, ali i da jede meso, iako je ranije bio veliki sladokusac. Sada je pažljivo pripremao obroke prilagođene terapijama i dijabetesu, jer je pored raka imao i ovu bolest. Uprkos svim teškoćama, govorio je da se oseća dobro, da ima snage i volju za radom, što je mnogima bilo inspiracija.
Njegovi poslednji dani protekli su u miru, daleko od buke i reflektora, u toplini svog doma. Proveo je mnogo vremena sa ćerkom i unucima, bio je tih, ali vrlo prisutan. Trudio se da ne opterećuje druge čak ni onda kada mu je bilo najteže. Prijatelji i kolege su svedočili o njegovoj posebnoj tišini — tišini u kojoj se oseti sve ono što čini čoveka. Do kraja je ostao veran sebi, kao glumac koji nikada nije hteo da bude u centru pažnje, ali je uvek bio snažan u svojoj jednostavnosti.
- Njegova ćerka Mina je kasnije govorila o tome kako je porodica bila spremna na kraj, jer je bolest dugo trajala. Iako je bila psihički pripremljena, tuga ju je i dalje iznenađivala. Ne posećuje često grob, ali kada ode, donosi muziku koju je Marko voleo — od Olivera Dragojevića, preko Bitlsa, do Animalsa. Kao mali ritual, pali mu cigaretu, što joj je nekada bilo teško da zamisli, ali sada je to njen način da bude blizu oca.
Vest o smrti Marka Nikolića duboko je pogodila celu zemlju. Ljudi su danima dolazili ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta da ostave cveće, poruke i odaju počast čoveku koji je bio mnogo više od običnog glumca. Njegova smirenost i dostojanstvo učinili su ga simbolom jednog vremena, oličenjem tišine koja govori, prisutnosti koja ne traži pažnju i snage koja ne viče. Bio je oličenje unutrašnjeg mira, dostojanstva i autentičnosti.
Do poslednjeg daha ostao je veran sebi — bez dramatizacije i patetike. Svoj poslednji životni nastup odigrao je jednako uverljivo kao i one na sceni, sa stilom, tišinom i snagom. Ostavio je iza sebe prazninu, ali i neizbrisiv trag. Bio je primer kako se bori, kako se živi i kako se odlazi — uzdignute glave, sa dostojanstvom i ponosom. Marko Nikolić će zauvek ostati upamćen kao čovek koji je kroz tišinu rekao više nego mnogi kroz reči.
Njegova priča ostaje podsetnik na važnost unutrašnje snage i dostojanstva u trenucima kada život postavlja najteže izazove. Bio je glumac koji je sa sobom nosio nevidljivu hrabrost i tišinu koja govori, dajući nam lekciju kako se može sačuvati ljudskost i ponos čak i u najmračnijim trenucima. Iako ga više nema, njegova pojava i duh nastavljaju da inspirišu i podsećaju na vreme kada je uloga na sceni bila samo deo onoga što je zapravo bio — čovek dubokog srca i velike snage.
