U današnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču koja je nažalost danas svakodnevnica.E, kad se čovek jednom zaleti pa napravi glupost, teško se posle vadi. Kažu, đavo dođe po svoje, a pamet stigne kad je već kasno. Tako je i bilo s ovom pričom – jedna žena, jedno srce slomljeno, ali i jedno veliko buđenje iz sna. Nije ni prvi, ni poslednji put da neko ode za „lepšim“, pa se posle pita šta je imao a šta je izgubio. Pa hajde da ispričamo ovu priču redom.
Marina je bila žena iz naroda, obična, tiha, ali snažna u duši. Jednog prohladnog dana, dok je kiša sipila niz prozor, sedela je uz šolju hladnog čaja – baš onu koju joj je muž poklonio za 8. mart. I baš tad, kao da je vreme stalo, Aleksej, njen muž, ulazi i bez mnogo okolišanja kaže: „Odlazim. Našao sam drugu.“
Tako je, nakon 23 godine braka, odlučio da napusti porodicu zbog Natalije, žene za koju je rekao da mu je „osveženje“ i „život bez rutine“. Marina je ćutala, ali u njoj je sve pucalo. Nije pravila scenu, nije vikala. Samo je pitala: „Kad ideš?“ A on joj je hladno odgovorio: „Sutra.“
Ubrzo je spakovao kofere, i otišao. Njihova ćerka Olja je stigla, zabrinuta i ljuta što je majka toliko skrhana. Prošli su dani tuge, tišine i mehaničkog života, ali jedna rečenica ćerke promenila je sve: „Ne dozvoli da te tata uništi.“
Od tog momenta, Marina je počela da se menja. Prvo fizički – otišla je kod frizera, dobila novu frizuru, elegantni bob koji joj je osvežio lice. Onda emotivno – počela je da izlazi, da se smeje, da ponovo diše punim plućima. Kao da se budila iz dugog sna, kako je sama rekla.
Na poslu su njenu promenu primetili svi. Kada se otvorilo mesto za šefa odeljenja, bez oklevanja se prijavila – i dobila ga. Svake večeri imala je male rituale – čitala je knjige, ispijala toplu čokoladu u kafiću, uživala u tišini i sebi. A ono što je bilo najčudnije – prestala je da misli na muža.
A Aleksej? Njegova „nova ljubav“, Natalija, brzo se pretvorila u noćnu moru. U početku je sve bilo bajkovito, ali bajke kratko traju. Počeli su nesporazumi, svađe, prebacivanja. Njoj je sve smetalo – što on nema para za skupe tašne, što nije uvek raspoložen, što ne zna da kuva. Onda je pala i poslednja kap: rekla mu je da već mesec dana ima drugog – svog trenera Olega. I otišla.
Aleksej je ostao sam. I tada je počeo da razmišlja. Svaka nova vest o Marini ga je bolela više nego prethodna. Slušao je preko ćerke o njenim uspesima, o njenoj sreći, i počeo je da žali. Poželeo je da se vrati, da ponovo pokuša, da vrati ono što je izgubio.
Na jednom prolećnom jutru, sreo je Marinu u parku. Prišao joj je – mršaviji, utučen, očajnički tražeći oproštaj. Ali nije naišao na istu onu ženu koju je ostavio. Pred njim je stajala nova Marina – smirena, sigurna u sebe, nasmejana. Kad joj je rekao da bi želeo da pokušaju ponovo, ona mu se samo blago nasmejala i rekla:
„Zahvalna sam ti. Odlaskom si mi dao priliku da se ponovo pronađem. I znaš šta? Ne želim više da budem ista, a ni ti da budeš drugačiji. Naučila sam da sreća nije biti voljena, već voleti sebe.“
Završila je razgovor, poželela mu sreću, i otišla. Bez suza. Bez bola. Samo s mirom u srcu.
Te večeri je sedela u kafiću sa ćerkom. Obe su se smejale, pričale, planirale. Kada ju je Olja pitala kako je, Marina je odgovorila: „Zahvalna sam. Našla sam sebe. I sada prvi put u životu znam šta znači biti slobodna.“
Na prozoru je tiho padao prvi sneg. Iako je sličan onom kad ju je muž ostavio, ovaj sneg bio je drugačiji – novi, čist, pun nade i obećanja.
